Život piše drame i romane
više nego u njih zapravo stane
dovede nas do ruba i do zida
lomi nas bez milosti i stida.
Dovede u šah mat situacije
probudi nam razne reakcije
tako da izgledaju kao fikcije
ostave nas potpuno bez dikcije.
Izgubimo pojam o koječemu
izgleda da sve vodi ničemu
zaborav nam postane rutina
a fokus se gubi kao suština.
Pa ta robotizirana kolotečina
postaje nesnosna žabokrečina
koja se pretvara u totalni bunt
želeći stvoriti obrambeni punkt.
U kojem stražarimo stalno
sve postaje nekako ogavno
skroz sumnjivo i bez pokrića
bez važnosti za ljudska bića.
A onda nas nešto jako trgne
sve u nama se odjednom obrne
dobije boju i sasvim novi okus
sve to od prije čini se kao pokus.
Što nas je tjerao da se mijenjamo
u novom pravcu da sada gledamo
da razumijemo i mnogo toleriramo
sa mogućnostima da eksperimtiramo.
Taj impuls koji je pokrenuo stvarnost
učinio je novu, sasvim drugačiju datost
od života koji je postao od zloće gubav
rane koje zaudaraše, liječila je ljubav.
S ljubavlju, Željka.
Autor: Željka Šabić
MorePoezije 
Komentiraj